Za narod pripremio Damjan Pavlica

Koča Popović je jedan od srpskih i ljudskih velikana koje iznimno cenim i poštujem.

Rođeni Beograđanin, Konstantin Koča Popović je završio oficirsku školu u Sarajevu, a potom diplomirao filozofiju na Sorboni, u Parizu. Između dva svetska rata pisao je pesme i bio ubeđeni pacifista.

Nakon Hitlerovog uspona, pacifistička pozicija se pokazala bespomoćnom. Čuveni filozof i pacifista Bertrand Rasel tada je zaključio da je potrebno suprotstaviti se fašizmu i da “rat nije najgore od mogućih zala”. Slično je pisao i Albert Ajnštajn: “Mrzim sve armije i svaku vrstu nasilja, ali sam čvrsto uveren da u ovom trenutku ova mrska oružja nude jedinu efikasnu zaštitu.”

Koča Popović je, poput mnogih drugih evropskih intelektualaca, 1937. otišao da se bori protiv fašizma u Španiji, gde je general Franko uz pomoć Trećeg Rajha i fašističke Italije pokušavao da preuzme vlast. Koča je stekao čin poručnika Španske republikanske armije, postavši komandant artiljerijskog diviziona. Nažalost, nisu uspeli da zaustave fašizam u Španiji.

1941. godine, fašističke sile su sa svih strana provalile i u našu zemlju. Regularna vojska je za svega nekoliko dana pregažena. Koča Popović je bio jedan od oficira Jugoslovenske vojske koji je izbegao zarobljavanje i nastavio da se bori. Na samom početku srpskog ustanka, Koča je bio komandant kosmajskih partizana. Protiv kosmajskih partizana, u neposrednoj blizini Beograda, početkom avgusta 1941. godine je preduzeta prva antigerilska operacija Vermahta u okupiranoj Jugoslaviji. Krajem godine, Koča je postao komandant Prve proleterske brigade, elitne partizanske jedinice. Krajem 1942. je postavljen za komandanta divizije. Juna 1943. spasao je Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije samoinicijativnim probojem iz osovinskog obruča na Sutjesci, zbog čega umalo nije smenjen. Do kraja rata dokazao se kao jedan od najboljih srpskih vojskovođa i stekao čin generala.

Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije i potpredsednik SFRJ. Sedamdesetih godina se povukao iz političkoga života usled čistke “liberala” u Srbiji. Kočini citati predstavljaju ogledalo jugoslovenskog 20. veka iz perspektive srpskog levičara i filozofa.

Španski građanski rat

Podvrći knjige ispitu Španije

Svidelo bi mi se da podvrgnem knjige ispitu današnje Španije, da budu ovde čitane. Ovo nije apoteoza ratu, daleko od toga. To je provera na najosetljivoj, najoštrijoj tački opšte savremene Evrope.

O anarhistima Španije

Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.

Drugi svetski rat

Nadljudskom snagom protiv mehanizacije

Nikakva motorizacija ne može se meriti sa natčovečanskom snagom i plodovima naših napora. Svaki minut nespavanja, svaki dah, svaka kap krvi, svaki otkucaj srca, čak svaki poslednji dah i težina tela umrlog od iznemoglosti da se osetiti, ispoljava se u rezultatu, zaključku, u završnom računu.

Stid pred našim junacima

Kad pričaju naši junaci, uvek se malo postidim. Ja sam im, eto, starešina. Da li bih bio ravan njima u junaštvu, da sam s njima, stalno u prvoj liniji.

Divio sam se hrabrosti proletera

Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.

U ratu snaga živaca odlučuje

Trudio sam se, u svakom slučaju, da smirim borce, da im povratim samopouzdanje. U borbi je to najvažnije, snaga živaca odlučuje. Takve psihološke intervencije mogu u ratu biti efikasnije i od najrazornije pucnjave.

Ko će opisati borbe Krajišnika?

Ko će umeti zamisliti, opisati kako je 3. krajiška nedelju dana vodila borbu, tučena artiljerijom i pritiskivana tenkovima — naslonjena na puste, hladne padine Cincara i Malovana?

O slugama okupatora

Duboko ispred Nemaca, nailazili smo na četnike, domobrane, ustaše, itd., i zaista, spolja posmatrajući, izgledalo je da se ne bijemo protiv okupatora, nego jedino »među sobom«. Stvar se, međutim, rasvetljava čim se uvidi osnovna činjenica: da su sve te grupe bile aktivni delovi okupatorske vojske.

Svakome ko ume da misli i vidi — dalje od svog nosa i kućnog praga — mora biti jasno da bi bez njegovih slugu — četnika i ustaša, položaj okupatora već sada bio neodrživ — i neizdrživ.

O četničkoj vojsci

Ratnički spoljni izgled srazmeran kukavičluku, terminologija i simboli (mrtvačka glava) takođe. Otkuda bi četnik mogao biti hrabar, kada osnova i osnovna pobuda njihovog stava i opredeljenja: kukavičluk, priznanje nemoći pred snagom okupatora.

Hoće li četnici, vođe, u poslednjem trenutku, okrenuti oružje protiv Nemaca? Ipak izgleda da neće moći. To bi mogli učiniti samo ako bi nemačka vojska bila prethodno potpuno razbijena, doslovno razbijena, rasterana. Pored tih materijalnih uslova za preokret isto tako malo ima i »političkih«: izdajstvo je postalo prava sadržina te politike, osnovnija od cele superstrukture, od svih kombinacija »kad dođe vreme«.

Ne garantujemo mir i spokojstvo

Mi ne garantujemo mir i spokojstvo, već donosimo dosledno i do kraja pooštrenu borbu protiv svih narodnih neprijatelja; a takva borba, uz učešće svih — sposobnih da se bore, upravo je jedina trajna i sigurna garancija za brzo postizanje pobede i trajnog mira.

Bratstvo među našim narodima

Koliko smo morali imati principijelnosti da bismo, još onda, usred međusobnog klanja Srba i muslimana, propovedali bratstvo među našim narodima. I to što smo govorili tada — i sada govorimo, sprovodimo, nepobedivo.

Dosledna politička linija

Ono što smo postigli, postigli doslednom i pravilnom političkom linijom; nikome od naših novih suboraca nećemo dozvoliti da tu liniju, prostu i široku, unakazi i okalja.

Viši oficiri su zakazali

Retko se koji od profesionalnih, naročito viših oficira, pokazao sposoban za operativnog komandanta.

Umećemo da stvorimo uzornu državu

Kažem jedno. Kada smo umeli, pod ovako strahovito teškim uslovima, stvoriti ovakvu vojsku, umećemo da stvorimo i državu, uzornu.

Kad bude gotov rat, sigurno ćemo naglo ostariti.

Period SFRJ

Svi su se državnici hvatali za beleške

Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama.

Ja sam se zalagao za nesvrstanost

Uostalom, ja sam se zalagao da i u našim zvaničnim dokumentima bude prihvaćen termin »nesvrstavanje« umesto tada praktikovanih, za mene nedovoljno adekvatnih, relativno pasivnih izraza kao što su »vanblokovska politika« ili »nevezanost« i »neangažovanost«. Smatrao sam da termin nesvrstanost tačno izražava ono što želimo da postignemo, dakle suštinu te politike jer utvrđuje podjednako nepristajanje na podređivanje bilo kome, Zapadu ili Istoku.

''Čistka liberala'' je bila dvorski udar 

Posle onoga što je učinjeno sa Srbima (srpskih rukovodstvom) postalo mi je jasnije šta se događa i kuda idemo jer je to, po mojoj oceni, bila jedna vrsta dvorskog, državnog udara. Ocenio sam to kao zaverenički obračun s legitimnim zastupnicima demokratske orijentacije u Savezu komunista, u Srbiji i u Jugoslaviji.

Imao sam sreću da postanem niko

Za razliku od onih pripadnika moje generacije ratnika i posleratnih funkcionera kojima je vlast bila prvi, ako ne i jedini cilj a varljivi sjaj funkcije maltene jedina politička i uopšte misaona preokupacija, za sebe bih mogao reći i ovo: imao sam sreću da, kad se ostajanjem u forumima i hijerarhiji više ništa nije moglo učiniti, postanem »niko«. To me je održalo…

Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.

Godine raspada

Albanci su nam državljani, ne podanici

Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.

Nacionalizam je najniži oblik društvene svesti

Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti.

Miloševićev miting istine je laž

Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana.

Bio sam i ostao Srbin, ali ne Zadribanda i Srbenda

Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji.

Mržnja je naša najrazornija žica

Politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica.

Oni tako usmjeravaju narod

Tu ne vredi stalno se pozivati na »narod«. Jer, masovan je nesumnjivo bio i pogubni »maspok« u Hrvatskoj 70-tih godina, kao i neki drugi pokreti i inostrani, ovovekovni »režimi« koji su, srećom, bili poraženi. Stoga ne mogu da podržim ni one koji danas tako usmeravaju bilo koji narod.

Jugoslavija je budućnost

Budućnost jugoslovenstva uvek sam vezivao za demokratsku evoluciju ove heterogene zajednice koja je, uprkos golemim razlikama, povezana egzistencijalnim zajedničkim interesima. U takvom, demokratskom jugoslovenstvu koje podrazumeva ispomaganje i toleranciju, vidim jedinu alternativu zatvaranju i samoubilačkom nacionalističkom razračunavanju. Što se mene tiče, ljudi i narodi koji žive na ovom geopolitičkom prostoru mogu jedino tako da se uključe u savremenu, evropsku i svetsku civilizaciju.

Razno

Ozbiljno se šalim

Svaka devojka koja je osećala izvesnu naklonost prema meni — nije znala da razlikuje kada se šalim, a kad govorim ozbiljno.

Crna ptica

Užas mi leži u grudima — kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću.

Činilo mi se da me precjenjuju

Činilo mi se da me pomalo precenjuju. Ne samo u tom trenutku kad su odlučili da mi povere spoljnu politiku, nego uopšte: komandant Prve proleterske, načelnik Generalštaba, ministar. Pitao sam se – da li je to zbilja za mene? Dvoumljenje je, pretpostavljam, nastajalo iz poznavanja sopstvene prirode. Odvajkada sam svemu prilazio pomalo i nadrealistički; znao sam da se nikad neću moći potpuno izmeniti.

Sve će to istorija samleti

Računam da će istorija kroz 40-50 godina sve to samleti; stvari će, više ili manje, doći na svoje mesto. Približno će se, valjda, znati bez potcenjivanja, i još važnije, precenjivanja – ko sam i šta sam bio.

Glavna stvar u životu

Glavno mi je u životu: I Proletbrigada.