Piše Milomir Marić

Znao sam dobro čoveka.

Često me je zavitlavao što pišem isključivo o propalicama, probisvetima, špijunima i gangsterima, a nikada o nekom poštenom i pametnom. Naravno, nikad nije kao ove sad budale, mislio na sebe, pošto se sebi najradije gospodski podsmevao.

Izbegavao je i da okolo bilo kome deli savete.
 – Čeka vas deset krvavih godina. Moraćete sami da spasavate ne samo zemlju, nego i svoje živote. A sad bih malo prilegao. Vežbam se za smrt – rekao mi je kad smo se poslednji put videli u septembru ’91. u Dubrovniku, iznad koga je Srđ već goreo, da bi neki ludi srpski kamiondžija pokušao da u ognju napravi lepši i stariji Dubrovnik.

Izgleda da smo obojica beležili naše susrete. U svojim “Zapisima iz pokojne prošlosti”, Koča Popović se pita šta se to dogodilo sa njegovom generacijom kad sam joj se ja, (M. Marić), nametnuo kao mudri sudija i presuditelj: “Sve znaju i raspričali su se o našim zločinima. A rade više-manje isto – progone i dužne i nedužne.”

Čak je i mene – osvedočenog srpskog izdajnika – osumnjičio za nacionalizam, što sam, posle, u nevolji mogao da iskoristim kao legitimaciju za odbranu olako izgubljene nacionalne časti:

“Šta vam vredi što osuđujete jednu religiju (staljinizam, lenjinizam, boljševizam), kad slepo upadate u drugu – ništa bolju – velikosrpstvo! Bio (jutros) M. Marić. Zafrkavao sam se. On, ipak, mene simpatiše i ceni. Bez obzira koliki je mućak.”

U raskupusanim žvrljotinama iz tih godina nalazim i svoje neoborive protivargumente: pa Koča je, kao komandant Prve proleterske brigade, čak i sa Nemcima i ustašama pregovarao, samo da bi se obračunao sa četnicima. Sam mi je ispričao kako je na njega pijani Krcun na prijemima pokazivao prstom Brežnjevu: “Taj ništa ne bi učinio za Srbiju.” – Da – ništa glupo! To prepuštam vama Srbendama, zbog čije će velike brige za srpstvo, Srbi posle vekovima morati da pate i ispaštaju – znao je da se kočoperno uskopisti pred Krcunom i Dobricom Ćosićem.

Jako ga je bolelo što su baš nepismenost, glupost i primitivizam najpopularnije srpske nacionalne osobenosti. Svakom Srbinu obično je preveliki teret i sopstvena pamet, a od drugih bih radije oteo nešto sasvim drugo. Pametnog i kulturnog čoveka u Srbiji su oduvek gledali sa sažaljenjem – kao kakvog invalida.

Međutim, jeste Koča Popović prezirao bahate i osione srpske primitivce, ali im je ponekad i zavideo, pa čak imao i kompleks niže vrednosti.

Kad je, početkom tridesetih godina, prvi put uhapšen u Beogradu zbog deljenja komunističkih letaka, čuveni policajac Svetozar Vujković, nije mogao da se čudom načudi: – Pička li ti materina, šta ćeš ti s tom fukarom, nije to tvoje društvo!? Razume se, nije bio nimalo blaži ni prema radnicima, koji su tom prilikom, zajedno s njim, uhapšeni: – Pička li vam materina, šta vi znate šta je komunizam. Drugo je Koča, on je – filozof, bogataš, tatin sin i komsalonac.

Svoje učešće u revolucionarnoj borbi, posle je opisivao kao narodnu pobunu protiv svih nepravdi, lešinarskih kamata i pljačke naroda. Pošto je, kao partizanski komandant na svoju ruku probio nemački obruč na Sutjesci, Tito ga je smenio zbog kršenja poslušnosti, mada je, istovremeno, smenjen nemački komandant kroz čiji se sektor probio.
Svoju ocenu o slavnim partizanskim epopejama, Koča Popović je preuzeo iz nekog nemačkog izveštaja: “Uopšte ne pucaju ti bezmetkovići, već se prema našim položajima primiču lelujajući se kao aveti, gladni, goli i bosi!”

Nema opasnosti od pobede komunista u Jugoslaviji – na vlasti su. Na pitanje – da li u Jugoslaviji postoji opasnost od pobede komunista – koje mu je postavio austrijski ambasador u Ujedinjenim nacijama, ne naročito verziran u evropske prilike, pošto je dvadeset godina bio u Americi, Koča Popović je odgovorio: – Nema, na vlasti su!

Čerčil ga je u Londonu dočekao, u krevetu sa flašom viskija u ruci, prvenstveno zainteresovan koliko Rusi imaju atomskih bombi. – Jednu više, nego što vi mislite!

Kad je, posle Rezolucije Informbiroa, išao tajno u Ameriku da nabavi oružje, šef CIA, Alen Dals je s njim razgovarao kao policajac, otprilike kao nekada Vujković: – Mislio sam da će da me bije! Tražio je da mu na karti odmah pokažem tačan raspored naše vojske. “Dajte mi oružje, da se odbranimo od Rusa, pokazaću vam šta već hoćete!” – rekao sam mu skrušeno.

Dok su na aerodromu svečano intonirane državne himne, prilikom ruske posete pomirenja Beogradu, Hruščov je Koči Popoviću, bez reči, pokazao koliko su mu, u međuvremenu, posedeli brkovi, a on Hruščovu – koliko mu se povećala ćela. Kad je Koča, u jednom trenutku, drsko prekinuo Mikojana rečima: “Ti ćuti, ja ću odgovarati umesto tebe!” – Hruščov se raznežio: “Umna glavica! Opasan si ti, brko!”

Američki predsednik Džon Kenedi nije Koču Popovića mogao zbuniti pitanjem: “Da li vi, kao komunista i marksista, imate rešenja za sva pitanja?” – Kao i vi – kao katolik!?

Kad se pomalo stidljivo suprotstavljao Titu, tražio je samo pravo da izrazi svoju glupost. Svoje drugove, opijene vlašću i privilegijama, najviše je iznervirao kad je u svom starom, rashodovanom “spačeku”, došao u Saveznu skupštinu, da preuzme dužnost potpredsednika Republike, posle pada Rankovića: – Jadan sam ja bio Titov potpredsednik. On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude kojekakvim ubicama i siledžijama. Govorio je uvek: “Ja i moja drugarica Jovanka, a i moji saradnici, srdačno vas pozdravljamo.” Bio sam, eto, neko vreme član njegove i Jovankine posluge. Otišao je, ali “na vrhovima prstiju”.

Već izlapeli Tito, pošto je potamanio sve srpske pametne glave, tražio je da makar Koča Popović ostane, rečima: “Idi, ako baš moraš!” A posle mu nije dozvoljavao čak ni da se s njim kupa u istom delu mora ili da prisustvuje proslavi neke godišnjice bitke na Sutjesci. Stajao je u ponosnom stroju saboraca na Titovoj sahrani. Iz pristojnosti i lepog vaspitanja, jedinog buržoaskog nasledstva, koga se nije odrekao.

Od svih visokih komunističkih rukovodilaca, na kraju se samo on pomirio sa otpadnikom Milovanom Đilasom. Kao posrednik našao sam se tada pred nerešivom dilemom: Ko će kome prvi da se javi. Našli su se, naravno, nasamo i setili se da su se, tridesetak godina ranije, poslednji put videli na bazenu Belog dvora. Takmičili su se ko duže može da izdrži pod vodom. Koča je stalno pobeđivao, a tek sada mogao je da mu oda tajnu – zašto: “E, moj Đido, kad god bi ti zaronio, ja bih izronio, pa opet zaronio. Tako je bilo i u politici. Voleo bih da sam onda smeo da s tobom krenem na Tita, ali nisam se usuđivao da se malo poigram sa životom.”

Međutim, odbio je da se u Dubrovniku sretne sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom, nekadašnjim Titovim generalom: – Šta ja imam da razgovaram s tim malim cinkarošem iz Gošnjakovog kabineta!? Ovi što su se sada dočepali vlasti čak su i od nas gori. Srećom, pošto sam u odlasku, neću doživeti kad se počupaju za vratove i jedni drugima puste krv. Bašibozluk, bagra i brabonjci, ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi, u civilizacijskom i kulturnom pogledu, ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak, iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji. Vređa me i što su me – još za života – poslali u legendu. Ni Tito nije legenda. Legenda se postaje tek ako preživiš i pet stotina godina posle svoje smrti. Kao Sveti Sava ili car Dušan. Bio sam se zarekao da se u Beograd neću vraćati, dok ne ode taj ološ i dok traje srpska nesreća. Iz Srbije sam otišao, ali niko nikada iz mene nije mogao da iščupa Srbiju. Čak i kada se pričalo kako sam pobegao iz Dubrovnika, dok se oko njega stezao obruč JNA. Pobegao sam, jer sam kao narodni heroj navikao da bežim glavom bez obzira. Sve mi je ostalo. Ne samo slike, dokumenta i fotografije, već ni maramice, ni prljave čarape, nisam stigao da ponesem u Beograd.

Oni su se ženili gospođama, a njega su oženili partizankom

– Bolje je da s njom razgovarate. Ona ima daleko uzbudljiviju biografiju od mene. U ratu je, u elegantnom kostimu i suknji, ulazila u Zagreb, a u tašnici je nosila damski pištolj. Na ulici je kao pse ubijala ustaše i izdajnike. Pa to nije smeo ni taj vaš Mustafa Golubić. Taj je svoje drugove, komuniste, ubijao za pare, a ne iz ideala! – govorio mi je često Koča Popović, pokazujuću na svoju drugu suprugu, Lepu Perović: – Zar vi mislite da bih ja sa običnom ženom proveo 40 godina!?

Pre rata je bio oženjen sa ministarskom kćerkom Verom Bakotić. Ostavio ju je bez ikakve zaštite u okupiranom Beogradu, kad je otišao u partizane. Posle joj nije mogao oprostiti što mu se nije pridružila u borbi protiv sedam neprijateljskih ofanziva. – Spasili ste život. Ali, po koju cenu? – poručio joj je ironično i pomalo neukusno preko novina, kad su se pojavili njegovi ratni memoari.

Vratio sam se kući u Beograd, pravo iz aprilskog rata rasturene kraljevske vojske, napisao je na početku knjige “Beleške uz ratovanje”. Vera se malo iznenadila kad me je ugledala. Smislila je bila da ću sigurno poginuti. Ispričao sam joj kako sam bio zarobljen i pobegao. Moja sestra nam je ustupila sobu u velelepnoj vili na Topčiderskom brdu. Pred drvenim balkonom, stajala je stara, velika trešnja. Otišao sam posle na jedno imanje kod Šapca, a onda sam iz Beograda dobio pismo da se hitno vratim i da treba da idem u partizanski odred. Poslednja uspomena iz mira – Mljet, iako sam tek bio izašao iz zatvora. Vera je, more seljaci, čisti, takvi kakvi jesu.

Jasno se sećam i proglašenja primirja u onom prošlom ratu. U Ženevi sam, kao dečak, bio na školovanju. Od tog dana, uspomene su drukčije obojene. Posle mrak, a zatim dve neizbežne boje, na smenu.

Noćas sam, u snu, u partizanima, u Bosni, preživeo Verinu smrt. Rat se tobože završio i ja sam se vratio kući. Majka mi je mirno ispričala da je Vera u podne otišla pravo na groblje i – obesila se nekom pertlom.

Pročitah i u nekim požutelim novinama naslov: “V. B. će iz ovog rata izaći kao sila drugog reda” – V(era) B(akotić) ili V(elika) B(ritanija)? Jutros sam se kupao u Uncu. Mirisalo je isto kao i na Savi. Setio sam se Vere, one njene užasne tragedije. Zar se može išta ne oprostiti ženi koja je to preživela. Ipak, samo mi se ponekad postavi pitanje: Šta će biti od nas. Odgovora nema. Da li je mnogo ostarila?! Možda se provukla, da li je mogućno da mi je ostala verna? Znaću sve, čim je – pogledam.

 Ona je sada negde, nešto radi, gleda, i sve to – ničeg zajedničkog nema sa Zelengorom, sa Savom Kovačevićem, sa drugim bataljonom Prve proleterske, sa omladinskim kongresom, sa smrću Olge Dedijer! Sad razumem zašto se pitam da li je ostarila. Znam da nije ogrubela, onako kao žene Lenjingrada ili drugarice – bombaši.
Mihajlo (Blagoje Nešković) mi je, po dolasku na slobodnu teritoriju, pričao o Veri.
Predlagao joj je da izađe iz Beograda, nije htela. Rekla mu je: “Ne verujem ti!” Jednog dana je, ipak, uspeo da je ubedi, i sutradan je trebalo da krene. Nije došla – on je čekao (onda kada je svako njegovo izlaženje značilo dovođenje u životnu u opasnost). Kad joj je predložena razmena, nije pristala – opet nije verovala. Mihajlo kaže da se savetovala sa onim bednikom Aleksandrom Vučom. Da je jako uplašena i demoralisana. Posle su je, povodom neke provale, pomenuli u novinama. Ako se sve to poveže sa razvodom i udajom za prijatelja, onoga nimalo sumnjivog, onda se može pretpostaviti i najgore.

Stigla je, ujesen 1944, konačno i Vera u partizanski Glavni štab za Srbiju. Sedeo sam za stolom. Išla je ka meni u seljačkom odelu, povezana maramom, nesigurna, polunasmejana i umorna. Prišao sam joj i rekao:
Čekaj, nemoj sada. Rukovali smo se. Samo jednu stvar htela je da sakrije – pa je i to rekla. Juče ju je, u maršu, jedan zalutali metak – od onih bezbrojnih, ispaljenih u šenlučenju – ranio u nogu. Došla je kao krivac. Ne bi se usudila ni da me zagrli. Vera i ja, posle tri godine rastanka, da se ne uhvatimo za ruke. A tako jeste: “Zašto ste me ostavili?” I zaista, ništa ozbiljno nisam učinio da je ne ostavim. Gledam je; isto onako bezazlenu, nikako predodređenu za buran život, i kažem joj: “Zamisli – kolika je tvoja prošlost.” Ona klima glavom i oči joj opet vlaže. Isuviše je volim – da bih ikada mogao ponovo da je zavolim. Vera i ja više ne možemo biti muž i žena.
Ona zna da nema pravo da me dirne – ali se po nečemu, ipak, ponaša kao moja žena. Ja sam, šetajući se pored nje, pljunuo – što nikada ne bih učinio pred tuđom ženom. Noć je već bila pala. Poveo sam je malo dalje od šatora i opružili smo se na zemlji, pod drvetom, da razgovaramo. Tu smo, na pola metra jedno od drugog, i ne držimo se za ruke. Kako je to moguće. Spavao sam u šatoru, a ona napolju, nekoliko metara dalje, pod drvetom. Odneo sam joj ćebad i šatorsko krilo.
Doručkujemo ujutro, a ona sedi sama – kao šugavo pseto, kao crna ptica. Uvenula. Koliko su jeftine patnje Mladog Vertera. Ima očajanja koja se ne mogu prekinuti ni samoubistvom. Sebe uopšte ne žalim, nego samo nju. Setio sam se Ane Karenjine. Ali, nikakve sličnosti nema: “Kako si mogla tako da me izdaš?” Treba da se naviknem – na sve. U ime naše bezmerne ljubavi, ja ne smem da je zagrlim. Ona ne sme ovakva da uđe u našu ljubav. Prazna, uvređena i ponižena.
Njeno telo je bilo stvoreno za mene, za ljubav baš sa mnom. Verovala je u mene više nego u sebe. Mihajlo naredbodavno kaže: “Više ti ne odgovara!” Vređa me što mi to govori, a stidim se što sam je i pomilovao.

Uloga sestara Perović u srpskoj istoriji

Mitske obrise je već dobila pomama partizanskih generala da se, kao oslobodioci, po pravilu žene buržujkama ili barem balerinama. Razume se, samo je Koču Popovića, kao trulog buržuja, trebalo oženiti partizankom.

Sestre Perović, iz Banjaluke, sve nosioci Partizanske spomenice, gotovo na prepad su osvojile čelnike nove vlasti u Beogradu. Lepa se udala za Koču Popovića, Brana za prvog čoveka Srbije Blagoja Neškovića, ali ni ostale četiri nisu se loše udomile. Lepa je postala ministarka prosvete, Brana – direktor Nuklearnog instituta u Vinči, sve su veoma brzo, uz vrtoglavu političku karijeru, završile ozbiljne fakultete, i stekle nespornu profesionalnu afirmaciju.

Lepa Perović je Koču Popovića prvi put srela kad su se 1933. oboje našli u zatvoru na Adi Ciganliji. On je imao 25, ona 22 godine. Ona je bila seoska učiteljica, negde u Sandžaku, on razbarušeni nadrealistički pesnik i student filozofije u Parizu. On angažovan (oženjen), ja poluangažovana, kako kaže Lepa. On je dobio manje, ona mnogo više batina. Slučajno su već tada zajedno seli na jedan krevet.

Posle rata, kad je Blagoje Nešković procenio da Vera Bakotić nije više moralno-politički podobna za ženu Koče Popovića, počela je donekle i neukusna licitacija s kim će se oženiti. Pominjale su se i neke glumice, a među njima i Mira Stupica.
Međutim, samo je Lepa Perović bila sigurna u sebe: “Biće moj! Mitra Mitrović mi je objasnila da je on zapravo nežan, mekog srca, a da se – arogancijom i cinizmom – brani od nepoznatih i nasrtljivih. To me je potpuno smirilo!” – Vi lepo pišete, ali ste otvoreni antikomunista. O nama pasionirano skupljate samo ružne stvari.
Vaša knjiga sigurno će uskoro biti zaboravljena, a naša ideja će na kraju pobediti, kad se rešimo prolazne slabosti – rekla mi je jedanput. – Ne bih rekao: To je potpuno prevaziđena prošlovekovna ideja! – bio je kategoričan Koča Popović.

Ženama nikad nije javno laskao iako je, njima za ljubav, verovatno to radio nasamo i sasvim privatno. Muškarci i žene su dve sasvim različite životinjske vrste – kao majmun i žirafa – govorio je, pozivajući se na Frojda, koji nije krio da su žene za njega ostale ogroman crni kontinent: – Naravno, majmun je na neuporedivo višem stupnju evolucije od žirafe!

Gospođa Vera Bakotić otkrila mi je nedavno veliku istorijsku tajnu otkuda Koči Popoviću legendarni brkovi. Mislio sam da ih je kao nadrealista pustio u Parizu, da bi ličio na Salvadora Dalija: “Ne, već da bi ličio na Čarli Čaplina. Kao mladić, voleo je da uzme štap, obuče se kao Čaplin i izađe u Knez Mihailovu – da zavitlava prolaznike!”

Kad je od njega zatražila razvod, pošto je već pristao na tumačenje komunističkog vrha da je jako sumnjivo što je uopšte ostala živa u okupiranom Beogradu, a ona je prihvatila bračnu ponudu kolege iz Tanjuga Marka Mijuškovića, rekao joj je da se oseća kao da udaje kćerku. Posle gotovo pola veka, kad je najzad obelodanjen njihov ljubavni slučaj, pravdao joj se da mu je, pored postojeće, veoma teško da brani i svoju bivšu ženu: “Ipak si mogla da dođeš u partizane. Kako nisi shvatila da sam ja uhvatio dva nemačka oficira, da bi ih zamenio za tebe!?”

Priča Vere Bakotić

– Moji su srbokatolici iz Dalmacije, iz Kaštel Gomilice. I deda i otac su završili prava u Beču i doktorirali u Gracu. Majka mi je po profesiji bila lepotica. Uzaludno čekajući sina, izrodila je četiri kćerke. Umrla je kada sam imala dve godine. Pošto je otac branio neka dva Srbina optužena za izdaju, morao je da beži i ostavio nas je sve u Splitu kod svoje majke, naše babe, markize Adele Gravizi di Pjetra Peroza Bakotić:
– Evo ti kćerke, radi s njima šta znaš? Ja ovde više ne mogu ostati, a i za njih će biti bolje što je tako.

Otišao je i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi u Nišu. U početku je bio cenzor, dok ga nije upoznao Nikola Pašić i rekao: “Pa, jeste li ludi, dajte mi tog čoveka!” Odmah ga je poslao u tajne diplomatske misije u Ženevu i Pariz. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao opunomoćeni ministar Kraljevine Srbije pri Vatikanu. U međuvremenu, pošto nam je baka umrla, poslao nas je u neki švajcarski internat.

A onda se iznenada pojavio tata za koga smo maglovito znali da postoji. Doneo nam je četiri kišobrana i kupio nam četiri ručna sata: da uvek budemo tačne. Pitao je šta bismo najviše voleli, rekli smo – čokoladu. Kako smo se samo na nju bacile.

Odveo nas je sa sobom u svoju rimsku rezidenciju. A njegovi sekretari, među kojima je bio i mladi Ivo Andrić, pored svakodnevnih obaveza, imali su dužnost da se s nama igraju i pokazuju nam znamenitosti Rima. Tata prosto nije znao šta će s nama, pa nas je svuda vodio sa sobom. Čak i na prijeme i u operu. Čudio se kako je moguće da mi se opera ne sviđa i da se plašim te vriske. Tek onda je nevoljno shvatio da to, ipak, nije za devojčice.

Kad smo došli u Beograd, pošto je tata postao pomoćnik ministra spoljnih poslova, nismo mogle da se oporavimo od šoka. Nisam ni znala ni reč srpskog, a i Beograd mi, naročito posle monumentalnog Rima, nije izgledao baš kao iz tatinih patriotskih priča. A i on je bio prisiljen da zimi sam cepa drva, što u životu nikad nije radio. Jedna provodadžika mu je zato ponudila da se preko nje oženi kako bi sa kćerkama nekako mogao da izađe na kraj.

Najstarija sestra je već bila udata u Italiji, a mi, ostale, na dvorskim balovima smo sebi tražile priliku. Stalno smo se raspravljale čija je haljina lepša. Sve dok ja u Bob klubu nisam srela Koču. Bila sam pred maturom i pobegli smo sa časova na Savu, da ne pokvarimo ocene. Koča je posle govorio da smo se upoznali još u tramvaju. Bila sam oduševljena. Đavolski brbljiva kakva sam bila, do tada sam uglavnom ja zabavljala muškarce. E, konačno se našao neko da i mene zasmeje.

Ponašala sam se dosta superiorno, govorila sam s visine o Mikelanđelu i Rafaelu, o kojima je u Beogradu onda malo ko i znao, a oni su praktično obeležili moje detinjstvo u Rimu.
– A da li si ti čula za “teoriju relativiteta”!? Jesi li čitala Frojda, “Uvod u psihoanalizu”? Šta znaš o snovima? – presekao me je Koča pravim rafalom.

To je za mene bilo apsolutno intrigantno, gotovo magija: student čiste filozofije u Parizu, došao na letnje ferije u Beograd. Učio me je da plivam kraul, i vozio u čamcu niz Savu. Samo me je bilo sramota kako se oblači. Nosio je na korzou neke mornarske jakne. Ili bi se pojavio u žutoj majici, belim pantalonama, sa zelenim pojasom. Svi su ga preneraženo gledali, a ja sam okolo morala da objašnjavam da je to u Parizu poslednja moda. U Beogradu su već posle mature muškarci dobijali čak šešir i štap, da bi izgledali što starije.

On je sve ismevao. I stare pisce i stare političare. Naročito stare manire. Govorio je da će on biti nešto sasvim drugo. Nije voleo ni da igra, iako sam ga naučila, što i nije bilo teško, jer je lepo pevao i imao izuzetan sluh. Ples je za njega bio običan bezobrazluk: “Kad već ženu možeš da zagrliš i stisneš uza sebe, možeš da joj uradiš i sve ostalo!” Jedanput smo u Splitu sedeli u nekoj kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem. Neki mornar nam je prišao i zamolio me za ples. Odigrali smo jednu igru, ali on je hteo i sledeću. Koča samo što ga nije prebio.

Pa još kad mi je iz Pariza poslao prvo ljubavno pismo, odnosno intelektualnu studiju zašto me voli. Dugo nisam znala šta da mu – na nivou – odgovorim. Pošla sam od Verlenovih stihova kako vetar nosi opalo lišće i svoju strast prema njemu uporedila sa tim jednim mrtvim listom. Posle me je bilo sramota: da li sam opravdala njegova očekivanja.

Najbogatiji neženja sa Balkana

Na žalost, nemam više nijedno njegovo pismo, čak ni zajedničku fotografiju. On je sve pokupio iz našeg stana, pošto je pre mene sa partizanima ušao u Beograd.
Posle završetka studija nije se odmah vratio, nego je produžio u Nemačku, u Hajdelberg da sluša marksistička predavanja. Prisustvovao je pobedi fašizma i o tome mi je sa zgražavanjem pričao.
Njegovi su tada već bili poprilično propali. Izbačeni su iz neke velike kuće, a u zamenu su dobili dva stana u Kolarčevoj ulici. Meni je to bilo sasvim svejedno. U ono vreme, devojke iz finih kuća su se najviše ložile na robijaše, političke osuđenike. U našim očima, izgledali su kao prinčevi i bile smo s njima bukvalno spremne na sve.

A onda je i Koča uhapšen 1. decembra 1933, zbog nekog letka protiv kralja Aleksandra. Meni je to bilo jako simpatično i, sva ponosna, posećivala sam ga u zatvoru.

Imali smo problem kako da se venčamo, pošto nikako nismo pristajali na crkveni brak. A to je bilo moguće samo u Novom Sadu, po nekom starom austrougarskom zakonu koji je još važio.
Tata je preko gradonačelnika sredio da nas upišu kao građane Novog Sada. Međutim, na venčanju je došlo do skandala. Koči je kum bio nadrealista Vane Bor, a meni je trebalo da bude moj otac Lujo Bakotić. Kako to nije bilo moguće, morali smo da pristanemo da nam svedok bude neki pop, koji se tu slučajno našao. Bežeći od crkvenog braka, dobili smo popa za kuma.

U početku, stanovali smo sa Kočinim bratom Nikolom. Svako je imao po sobu, a ostale prostorije su nam bile zajedničke. Nikola je bio sasvim različit, visok, plav, pravi plejboj za kojim su žene bezglavo ludele. U Švajcarskoj je završio neke orijentalne studije. Ali, jednog dana je, sav očajan, zakucao na naša vrata, u rukama držeći pismo i fotografiju, u nekim besnim kolima, sa Elzom, s kojom je imao burnu romansu u Parizu: – Javlja – da sutra stiže! Šta da radim, rekao sam joj da sam najbogatiji čovek u Beogradu!?

Koča ga je smirivao i ohrabrivao da joj ispriča kako su Popovići, u međuvremenu, propali. To se svuda često dešava, pa i u Parizu. Sve se, samo od sebe, sredilo. Ispostavilo se da ni taj Elzin ludi auto nije bio njen, nego neke njene prijateljice, od koje ga je bila pozajmila da bi upecala “najbogatijeg neženju sa Balkana”. Ubrzo su se i venčali.

I Nikola i Koča su tada bili novinari, samo što je Nikola pisao za najpoznatije svetske listove i agencije, a Koča za odavno zaboravljenu “Štampu”. Sećam se nekog Kočinog duhovitog članka o tome zašto Šiptari imaju uske kukove i njišu se dok po Beogradu nose testere i stružu drva. Ja sam se samo trudila da što pre završim studije.

Preko Koče upoznala sam i nadrealiste Marka Ristića i njegovu ženu Ševu, čiji je brat bio Vane Bor, Dušana Matića, Acu Vuča. Marko je bio unuk čuvenog ministra Jovana Ristića i živeo je prilično lagodno od rente. Vučovi su bili propali pa je Lula otvorila modni salon. A beogradske gospođe su svraćale, jako zainteresovane da vide kako izgleda kad nekada čuvena bogatašica mora da radi i njima, koje su na nju do juče gledale sa divljenjem, šije sada haljine po šnitovima koje je dva puta godišnje donosila iz Pariza.

Španski građanski rat je već bio uzburkao Evropu. Jugoslovenski dobrovoljci odlazili su tobože da posete Svetsku izložbu u Parizu. Koča nije imao pasoš i stigao je tek posle mene. Hteli smo zajedno u Španiju ali mene su odbili zbog odluke da mogu da idu samo lekarke i bolničarke. “A ko ne može da se rastane od žene – i ne treba im u Španiji.” Koča je otišao sam a ja sam, sva izbezumljena, požurila u španski izložbeni paviljon. Stala sam kao ukopana pred Pikasovu “Gerniku” i počela da plačem. Tada mi je prišao Rodoljub Čolaković i rekao:

– Vera, nemoj da se stidiš što plačeš. Plači slobodno. Znaš, kako Gorki kaže: tako mi suza.

Ostao je dve godine i dopisivali smo se prvo preko pariske partijske knjižare “Horizont”, a posle preko nadrealiste Andre Tiriona. Čim sam čula da je izašao iz nekog logora, odlučila sam da ga sačekam u Parizu. Međutim, nisu mi dali pasoš, pa je otac preko prijatelja morao da interveniše. Već sledećeg sata sam otputovala. Samo sam mislila kako ću mu poleteti u zagrljaj i – šta ću sa torbama. I stvarno, kofere sam ostavila na peronu, potrčala kao vihor, ali šešir mi je spao...

Nikada prema meni nije bio tako divan, kao tih šest meseci koje smo proveli u Parizu. Nisam ga mogla prepoznati. Rat ga je naglo uozbiljio. Toliko je sazreo, da se više nije pravio važan, nije zafrkavao ljude, niti je izvodio kojekakve budalaštine. Sedeli smo u “Flori” ili kod “De Magoa”, posetili smo Pola Elijara, u okolini Pariza, družili se sa španskim borcima.

Komunisti priznaju samo grešnike.

Vratili smo se neposredno pred pad Pariza, prvo ja, pa on. U Beogradu smo živeli mirno jedva godinu dana, jer je opet uhapšen. Odveli su i mene, jer sam u peći, u kupatilu, dok su lupali na vrata, spalila sav kompromitujući materijal. Bila sam sva važna.

Bili smo promenili i prijatelje. Kod nas su dolazili Đilas, Zogović, Stefan Mitrović. Siromašni studenti, povratnici sa robije, često zapušteni i prljavi. Nisu imali gde ni noge da operu i da se okupaju. Đilas nam je demonstrirao kako se za pokojnikom leleče u Crnoj Gori, a Ćeća Stefanović je ushićeno evocirao uspomene iz Rusije.

U Glavnjači su se odmah bacili na Koču – da ga biju. Skočila sam kao lavica, noktima na njih, ali su me izbacili. Posle su i mene propisno išamarali: “Šta ste spalili u onoj peći?” Tata me je sutradan izvadio. A Koču sam mogla da posećujem tek kada su ga prebacili u zatvor na Adi Ciganliji. Ostao je šest meseci. Ali, to hapšenje nam je posle upropastilo život. Izgleda da je pod batinama policiji nešto rekao što je on mislio da sme, a Partija da – ne sme. Uglavnom, od tada su ga imali u šaci i morao je da radi sve što mu narede. Pa i – da se razvede od mene. Jedva su ga i u partizane primili.

Posle Kočinog izlaska iz zatvora, smestili smo se kod njegove sestre Mare, koja je bila udata za Stevu Vuča, trgovca kožama, koji je uspeo da obnovi porodično bogatstvo. Tu sam ostala i kad je otišao u partizane. Međutim, Kočina sestra me je isterala, da ih ne kompromitujem, jer je Steva nastavio svoj unosan biznis i sa Nemcima. Potucala sam se po Beogradu, bila kod sestara, radila kao službenik kod Steve Vuča, dok me nisu uhapsili i uzeli za taoca, pošto je onda bilo sto Srba za jednog ubijenog Nemca.

Rekla sam da ne znam gde mi se muž nalazi i da sam pokrenula brakorazvodnu parnicu. Posle izvesnog vremena, odveli su me u nemačku komandu. Premrla sam od straha. Marko Ristić i Aca Vučo su bili sumnjičavi da je zaista moguće i da hoće da me zamene za neke Nemce, koje su partizani bili zarobili, i ja sam mislila da je neka zamka. Ali, sebi sam zapečatila život izjavom da neću da idem u partizane.

Koča mi je posle pričao da samo što u zemlju nije propao kad ga je Tito u Užicu pitao, zašto njegova žena nije u partizanima. I kad sam stigla, na kraju rata, odmah sam ranjena, pa se Koča našalio da njega metak nije hteo četiri godine, a mene je pogodio već četvrtog dana u partizanima.

Bila sam strašno nesrećna i tužna, grizla me je savest što sam ispala kukavica. Koča se čudio što se uopšte ne branim i što sebi u prilog ne tražim neki tragični primer iz istorije i literature.
Pomilovao me je po obrazu i ja sam se oslonila na njegovu ruku. U obližnjem šumarku desilo se ono što se dešava svim mladim ljudima koji se vole i koji su dugo bili rastavljeni. Rekao je: “Ti si moja i nikada te više neću ostaviti!”

Pitao me je da li sam naoružana, znaš li da pucaš, ako ti nećeš da pucaš, pucaće oni na tebe. Tresla sam se od straha, uzimajući iz njegovih ruku ogroman revolver.
On je otišao u nove ratne pobede, a ja u propagandni odsek Druge proleterske. Sreli smo se posle u Vrnjcima, kada mi je prvi put rekao da više nećemo moći da budemo zajedno – jer nisam u ratu nosila pušku.

U oslobođenom Beogradu, zaposlila sam se u Tanjugu. Kad bi se javio, govorila sam mu da mnogo radim i da nemam vremena da patim.

– Nemoj tako, Veročka, i patnja je otmena! – pokušavao je da se našali.

IZVOR