Članak Ivana Miladinovića prenosim sa stranice Novosti - RS.

 Napisano: 05. decembar 2015.

I NAJNEPRISTRASNIJI istoričari imaće vrlo komplikovan zadatak kada budu procenjivali ulogu Koče Popovića u događajima koji su obeležili kraj prve polovine i skoro celu drugu polovinu prošlog veka. Bio je izuzetno kompleksna i po mnogo čemu neobičnu ličnost. Najverovatnije neće, kao uostalom i - njegovi savremenici - detaljnije proniknuti u srž te neobične ličnosti. Nije nimalo jednostavno objasniti sve njegove sklonosti, talente i životna opredeljenja? Kako objasniti intelektualca širokog spektra: pesnika-nadrealistu, književnika i filozofa koji učestvuje u Španskom građanskom ratu, i netom posle toga postaje vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata proleterskih jedinica, a potom vrhunski diplomata. U žiži tog interesovanja nesumnjivo će biti Kočini odnosi sa Josipom Brozom Titom čija je amplituda išla iz krajnosti u krajnost, od najbliže saradnje do potpunog razlaza.

Period kada su Broz i Popović bili najbliži saradnici

O TOM specifičnom odnosu zanimljivo svedočenje ostavila je poznata jugoslovenska novinarka iz Zagreba Dara Janeković. Njene zabeleške su možda posebno dragocene jer su nastajale posle definitivnog razlaza "Tita i njegovog miljenika Koče" i to uglavnom na Brionima. Tamo je Koča dolazio na letovanje sa suprugom Lepom, vozio je bicikl, bavio se podvodnim ribolovom i ponešto pisao... a u svoju vikendicu u Tribunju, pored Šibenika, nije odlazio od 1971. godine kada su ga jedne večeri, u nekom restoranu, izvređali hrvatski nacionalisti. Koča, koji je bio sa svojim prijateljima, bez reči je ustao od stola i otišao. Nikad više nije došao u Tribunj. Prodao je tu vikendicu i kupio kuću u Dubrovniku, koju je takođe morao da napusti dvadesetak godina kasnije iz istih razloga.

Koča je redovno provodio leto na Brionima, sve do 1974. godine. Odsedao je u hotelu "Istra" i družio se sa Miroslavom i Belom Krležom. Upravo u to vreme je Jara imala dva dugačka intervjua sa Josipom Brozom. Jedan o stanju u zemlji, a drugi o spoljnoj politici, međunarodnim odnosima i situaciji u svetu. Gotovo svaki put kada bi se sreli Tito bi je pitao:

- Viđaš li Koču?

- Da, tu je, ribari.

Uverila sam se da je Tito jako voleo Koču i da je teško podneo razlaz s njim, pisala je zagrebačka spisateljica, nastavljajući "Primjećujući to, njegova supruga Jovanka upitala bi ga:

- Zašto ne pozoveš Koču da dođe kod nas?

Tito bi joj odgovorio:

- Zna on gde sam ja, pa neka dođe, kao što je to i pre činio.

POSLE povratka iz Kine i Severne Koreje, 1972. godine, Dara Janeković je priredila za Tita projekciju njenih dijapozitiva. Čekajući projekciju Tito je pušio veliku kubansku cigaru. U jednom trenutku pokazao je rukom prema ulazu i rekao:

- Bio je ovde juče Koča, u trapericama i espadrilama. Razgovarali smo. Ne dugo. Oko pola sata. Ali, nismo se našli. Surrealiste! (Nadrealista)

Izgovorivši to, Tito je neko vreme zamišljen ćutao, a zatim je, više setno nego prebacujući, dodao:

- Ne bi on nikada bio slavni komandant da mu ja nisam dao najbolje proleterske jedinice...

Bio je to konačni razlaz Tita sa svojim miljenikom."

A prvi njihov razlaz desio četrdeset godina ranije.

Sutjeska, glavna pozornica jugoslovenske ratne drame, godinama, čak decenijama, vukla se iza ratne slave Koče Popovića. Tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta. Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja?

Tito i Koča iz ratnog vremena

Na sva ova pitanja odgovoriće Koča Popović novinaru "Politike" Aleksandru Nenadoviću u knjizi "Razgovori s Kočom", koju je pokrio veo zaborava jer se pojavila u vreme poslednje jugoslovenske drame i krvavog građanskog i verskog rata.

- Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu izdaje. Ali, vratimo se onome što je bitno - šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A odluka se morala donositi bez dvoumljenja - govorio je Koča Popović. - Slušao sam više puta moje ratne drugove, saborce sa Sutjeske koji su bili u prilici da iz neposredne blizine posmatraju stanje oko vrhovnog komandanta. Njihovo je mišljenje da je tada bilo i nesnalaženja, zbunjenosti u času kad se nije smelo oklevati. Titu je, razume se, bilo najteže. Sve je zavisilo od njega a on se, uz sve druge nevolje, suočavao i sa surovom dilemom - kako spasavati ranjenike.

KOČA se bez kolebanja odlučio za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo je, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

Kako su išli događaji posle proboja Prve proleterske su manje ili više poznate. Koča Popović u svom svedočenju podseća:

- Dužan sam, ipak, da s tim u vezi, ponovim istinu koja borcima sa Sutjeske nije ostala nepoznata a valjda ni za istoričare nije sporna: ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti - rekao je Koča."

Uspeo je da Peku (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: "Ja krećem napred, pođite za mnom. Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: Koča je u pravu, treba ići za njim."

Vrhovni štab se u tom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je celokupna situacija bila krajnje dramatična, a njegova pozicija izuzetno teška zato što se našao blizu začelja sa ogromnim brojem nesposobnih ranjenika.

- TO je u ratu najteže. Uvek sam mislio - o tome sam i pisao - da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Nešto pre mog proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije ... - sećao se ratnih dana Koča Popović.

OVAJ dokument je sačuvan. Iz te poruke jasno je da je komandant Prve proleterske Vrhovni štab precizno upućivao kuda da ide, upozoravajući ga blagovremeno na opasnosti koje bi trebalo izbegavati, posebno na prolaz ispod Košura...

I Tito je bio odlučio da Koču smeni. U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je uzgred rekao da Popovića treba streljati.

Koča i Đina Lolobriđida

KADA se Koča pojavio u Vrhovnom štabu Titovi pratioci su bili nemi. Svi su s dozom straha i neizvesnosti iščekivali njihov susret. Tito je bez reči ustao sa stola za kojim je sedeo i prišao svom komandantu i izljubio ga.

Po Kočinim tvrdnjama ali i svedočenjima mnogih iz okruženja Vrhovnog štaba, Tito nikad o tome više nije reč progovorio. Kao da se nije ni desilo.

GENERAL Terzić će kasnije ispričati da ga je Tito, posle bitke na Sutjesci, pozvao i saopštio mu:

- Spremi se Terziću da preuzmeš Prvu proletersku ...

Na to je general Terzić, uzvratio u čuđenju: "Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču".

A u našoj vojnoj istoriografiji i teoriji ova operacija je uvršćena i u programe vojnih škola kao primer samoinicijativnog komandovanja u izuzetno teškim ratnim uslovima.

KOMPJUTERI

POSLEDNJI susret Dare Janeković i Koče bio je na velikoj brionskoj plaži, ona ga je pitala:

- A zašto vi šutite pred javnošću? Ni o čemu ne govorite, čak ste i neuobičajeno tiho nestali s političke pozornice - zapitala je Dara.

- Nemam više šta da kažem, mi smo svoje rekli. Nastupa mlada, kompjuterska generacija; mi nju ne razumemo, a ni ona nas - odgovorio je kratko Koča.

PREGOVORI SA NEMCIMA

NOVEMBRA meseca 1978. Tito je iznenadio jugoslovensku javnost. Prvi put je progovorio o pregovorima sa Nemcima i kritikovao naše predstavnike (Milovana Đilasa, Vlatka Velebita i Koču Popovića), stavljajući im u greh da se nisu držali njegovih uputstava.

Koča Popović je o tome u razgovoru sa Nenadovićem rekao:

- Potpuno je neosnovana. Iako sam samo kratko učestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja od ovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je s Titom bilo prethodno utanačeno... Možda je cilj bio da se i pregovori s Nemcima natovare na Đilasova leđa. A verovatno mu nije odgovaralo to što se na raznim stranama govorilo da smo i mi išli na neko sporazumevanje sa Nemcima - govorio je Popović.