Autor Olivera Stojimirović

Reditelj i pisac Goran Marković ovih dana jedan je od najvrednijih filmskih i pozorišnih radnika. Na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma na programu je njegov film "Konstantin Koča Popović", 29. marta u "Madlenijanumu" biće izveden njegov komad s pevanjem "Male tajne", a u pozorištu "Boško Buha" sprema se teatarski rimejk njegovog filma "Majstori, majstori".

"Male tajne" su zasnovane na istinitoj priči o grupi glumaca koja s Petrom Radovanovićem pravi novo pozorište, a u kojoj su bili i vaši roditelji?

- Prevashodni zadatak biografskih projekata jeste da prikažu šta se desilo s određenom ličnošću, a to nije svrha drame, koja je proizvod fikcije. Nastojao sam kad se već bavim nečim što ima osnov u faktografiji, da to ipak
tretiram kao dramski materijal i zato se moji likovi ne zovu Olivera Marković ili Rade Marković, nego se zovu Ankica Stanković i Dušan Stanković i oni zapravo tim mojim gestom dobijaju slobodu da ne robuju onome što se desilo u mojoj kući nego onome što će se desiti likovima u mom komadu. To je vrlo bitno za mene i ja sam radeći ovaj komad mnogo toga menjao i dodavao i sada više nisam siguran da odgovara pravoj istini, ali odgovara poetskoj.

Vaš novi dokumentarac jedan je od glavnih aduta ovogodišnjeg BFDKF-a?

- Ne radim već duže vreme dokumentarne filmove, ali taj film sam uradio za lično zadovoljstvo, zato što sam poznavao Koču Popovića. Moja baka je bila prijateljica s njegovom majkom i meni je taj lik ulivao poštovanje celog života, naročito u trenutku kada je sišao s vlasti. Nisam video dostojanstveniji silazak s vlasti i bezbrižniji nastavak života kod nekog od tih palih političara. Kod nas su pali političari obično ruine s kojima ljudi brišu patos, a njemu niko ništa nije mogao, on je bio vrlo značajna osoba i van politike. Žrtvovao je svoj najbolji deo za politiku, siguran sam da je pogrešio što je ušao u to društvo jer je mogao da uradi mnogo više i kao pesnik, pa i kao diplomata.

Kako je biti profesor emeritus u zemlji sumnjivih doktorata?

- Dok nisam dobio tu titulu, profesor emeritus, nisam bio svestan koliko to meni znači rad na FDU. Celog života sam mislio da zato što sam umetnik dugujem mladim ljudima da prenesem, da na neki način učestvujem u radu. A onda sam se setio da je Akademija dramskih umetnosti osnovana 1948. godine, kada je meni bilo dve. Moja mama je bila u prvoj generaciji glumaca i ja se sećam da je ona mene vodila na predavanja. Zapravo moji prvi prizori iz života povezani su sa prostorijom u kojoj je bila scena i jedan dostojanstveni profesor - Mata Milošević. Zapravo, kad sve saberem, moj celokupni život odvijao se na toj akademiji.

Nekad su nam vođe bile umetnici, a danas?

- Koča je bio civilizovan čovek i borio se za civilizaciju, sadašnja garnitura na vlasti i poslednji period vlasti u ovoj državi zapravo ne pripada civilizacijskom delu i ne bori se za civilizaciju, najmanje za kulturu. On je bio umetnik i verovatno je imao odlučujući uticaj na to da kulturi pripada taj značaj. U to doba su kulturni radnici mogli da rade važne stvari i prave dobre filmove i dobre pozorišne predstave i umetnicima je, čak i ako su bili u suprotnom taboru od vlasti, bilo dozvoljeno da se bave svojim poslom.

"Majstori, majstori" dobili su pozorišnu verziju?

- Ja sam to predao u ruke Milanu Karadžiću, koji je već radio moje komade "Govorna mana", "Turneja" i "Vila Sašino", tako da ću sa zadovoljstvom otići na premijeru. Bio sam jedanput, dvaput na probi, više da se družimo nego da utičem. Užasno je to što se ništa nije poboljšalo, ništa se nije promenilo, iako je taj film nastao u socijalizmu i svi jedni drugima govore drugovi i drugarice, on govori o ovom trenutku. Školstvo u ovoj državi okamenjena je forma koju ništa ne može razbiti ili prodrmati.

IZVOR