E. kod Alikantea, 1. 09. 1938.

Dragi Marko,

Znam da se nećeš naročito čuditi što ti pišem. Pišem ti što sam u bolnici. Ranjen nisam. Ne bi bilo dovoljno naopako. Naše uvek izuzetne sudbine. Kažem jutros lekaru da sam slab. Da, veli, zbog loše hrane. Sinoć su ovuda prošli koji bombarduju svakodnevno Alicante. Svetlost se ugasila u čitavom gradiću. Mi smo ostali ležeći u u svojim krevetima, čekajući. Mnogi su istovremeno upalili sigarete – od trave, pošto duvana ima sve manje. A rodio sam se pobedonosno u Kosmajskoj ulici b r. 24! Juče se, prilikom lečenja chico (čiko) Huan onesvestio: ima veliku ranu na ruci, 15 godina, smeje se manje no odrasli, liči na tvoju Maru. Možda ti zato pišem…

Kupio sam Dos Pasosovu knjigu «Rocinante vuelve al camino» (Rosinante se vraća na put), da vidim neće li me više uzbuditi nego kad sam je čitao u zatvoru… Pre mesec dana čitao sam u autu “Čudne priče”… Finese i podvizi stila skreću u izveštačenost i prenemaganje, ili su to objektivno postali. Odviše je sam da bi bio čovečan, čak i u najmanje milosrdnom smislu reči. Kako smo isforsirali naš ukus, onečovečili svet, da bismo bili na visini! Čega? Poštene pobune koja je ključala u nama. Svidelo bi mi se da podvrgnem knjige ispitu današnje Španije, da budu ovde čitane. Ovo nije apoteoza ratu, daleko od toga. To je provera na najosetljivoj, najoštrijoj tački opšte savremene Evrope…

Oko mene sami radnici i seljaci. Isti oni sa rezolucija i proklamacija. Kada u ovima izgledaju izmišljeni ili lažni, nisu krivi oni, sada toliko “od krvi i mesa…”

Zašto ti pišem o ovome, Marko, ovim lažnim nepopularim tonom? Da bih ti objasnio ono što ja nisam mogao da razumem. Nužnost delanja i reči jedne partije koja hoće da dođe do tih rezultata, odustajući od cene laži…

Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt. A radilo se o tome: o izvesnom broju života i o proizvedenom ubrzanju. Padali su mnogo, i u trku. Video sam ih u novim uslovima regularne vojske. (Neću da uopštavam. Pred pristojno “podgotovljenom” ofanzivom, svi zajedno ostaju sami, svi zajedno odstupaju sami.)

Prekida me hartija. Još uvek sam u principu protiv opisa prirode: nebo će biti jedna od tih boja. Nadam se da ćeš mi pisati…

Prijateljski pozdrav 
Kugelmann

IZVOR